Аматерско позориште Ћићевац

Душан Ковачевић: УРНЕБЕСНА ТРАГЕДИЈА
Аматерско позориште Ћићевац
16.10.2015.

Чланови Аматерског позоришта из Ћићевца представили су се домаћој публици по први пут. Они су извели комад „Урнебесна трагедија“ Душана Ковачевића, у режији Зорана Обрадовића. Својом игром, признање жирија публике понео је Симо Тегелтија за улогу Косте.
АП Ћићевац је отпочело са радом 2009. године при тадашњем Центру за културу Ћићевац, који је наредне године променио назив у Народна библиотека Ћићевац. Ансамбл окупља 10 глумаца-аматера из Ћићевца, а у појединим драматизацијама су учествовали и глумци из Варварина (Градско позориште Варварин), са којима су реализовали и један серијал у оквиру Ријалити програма “Немогућа мисија“. За време постојања, позориште је реализовало и публици приказало укупно шест представа, у свим жанровима; „Вирус“ Синише Ковачевића, „Не играј на Енглезе“, „Капетан Џон Пиплфокс“ по тексту Душана Радовића, драматизацију по мотиву народне песме „Смрт Војводе Пријезде“, „God save the Queen” и „Урнебесна трагедија“ по тексту Душана Ковачевића.

Рад и пројекте ћичевачког позоришта је у три наврата подржало Министарство културе РС, а ове године реализују и прву турнеју у иностранству.
У Вечерњим новостима, 23. марта 1991. године, објављен је текст Феликса Пашића о „Урнебесној трагедији“:
„Коначно се не зна ко је заиста луд. Сви су поживчанили. Ако је раније још могло бити неке сумње, сада је јасно: клица болести је у друштвеном организму, а инфекција је таква да захвата све ћелије.

Душан Ковачевић, који са „Урнебесном трагедијом“ пише можда најуспелију своју драму, родитељску муку дели са дедовима. Конкретни деда је народни херој, пацијент душевне клинике у којој нема разлике између оних који су лечени и оних који лече. Код неког другог писца то би био драмски парадокс; код Душана
Ковачевићато је природна појава коју изазивају наоко парадоксалне ситуације.

Ковачевић режира као што пише, а то ће рећи да је прича разговетна, за нечији укус можда сувише једноставна.  Писац-редитељ подсећа нас на оно што у позоришту волимо: да видимо неке људе који су нам однекуд познати у околностима за које бисмо се заклели да „краду“ од нашег искуства. Дијагностицирање стања, узроченог комунистичком инфекцијом, у „Урнебесној трагедији“ доведено је, чини се до краја.
Оно што следи може бити само анализа болести…Породичне и личне трагедије код Ковачевића, мале и велике катастрофе које се дешавају у наоко обичним људским животима, избијају на очиглед када апсурди комедије покажу наличје конкретне, реалистичке ситуације и када комични поводи заврше у трагичним
последицама, као што у „Урнебесној трагедији“ завршава бурлеска породичне вечере.“

 

РАЗГОВОРИ О ПРЕДСТАВИ „УРНЕБЕСНА ТРАГЕДИЈА“

 

Милисав Миленковић је о  представи “Урнебесна трагедија” рекао да она у њему изазива велике недоумице. Сам  аутор,  Душан Ковачевић изругивао се комунистима смештајући их у лудницу, потом          лудаке у коњушницу, да би на крају ипак направио заокрет према хумору.

Миленковић се зачудио због чега редитељ Зоран Обрадовић  из Ћићевца  није  имао  слуха за  хумор у  овом  комаду.   Глумци су играли пуном снагом, верујући у текст, али је то по Миленковићевом  осећању  било  претерано  трагично,  изостала је она комика која  читаву  трагедију  мало  разгаљује.  Посебно  аутентичним  му  се  учинио Невенов крик “Ко сам ја?” на крају представе.

Бошко Пулетић највише замерки има на редитеља, који је са глумцима све веома транспарентно урадио, нарочито експликације које се беспотребно понављају више пута на почетку. Све треба урадити са мером.  Глумачки му се нарочито допао лик Јулке, која је успела да пронађе одличан свађалачки тон и на томе се држала током читаве представе, јер “епизодна улога мора јарком бојом да се обоји, да би била упамћена, а ова Јулка је одлично урађена.” Такође, Пулетићу су били занимљиви ликови Невена, Руже и Милана, али је скренуо пажњу на опасност од одавања утиска да неком од глумаца није стало до онога што игра. Он верује да би ово могла бити много боља и занимљивија представа, али да се на томе мора радити.

Владимир Рис је изразио  жаљење  што редитељ  Зоран Обрадовић  није присутан, јер би се онда могло више разговарати.   Глумцима ништа  није  могао да  каже,  јер су  се максимално  трудили,  неко  је био  мање,  неко  више yспешан.  Видљива је неусклађеност  између текста и  радње, а највише му је засметала ликовна   неусклађеност  – деда на сцени је превише млад и  превише маркантан, али  то  је  проблем   аматерских  позоришта.

Драган Јовичић Јовић је поздравио  глумце који играју здушно,  мање  или више  успешно.  Ковачевићеву  драматургију  је јако  тешко прочитати,  а, такође  је мишљења  да је више  требало  пратити  хуморну  линију, јер  би она подвукла  трагичност.  Реално играње лако  може прерасти  у патетику.  Свака представа  има своје тражење,  размишљање,  недоумице и муке које су увек лепе пошто је уметност у питању.

На крају разговора, Милисав Миленковић је, у име домаћина, изразио задовољство због учешћа ансамбла из Ћићевца на 44. ФЕДРАС-у.