Amatersko pozorište Ćićevac

Dušan Kovačević: URNEBESNA TRAGEDIJA
Amatersko pozorište Ćićevac
16.10.2015.

Članovi Amaterskog pozorišta iz Ćićevca predstavili su se domaćoj publici po prvi put. Oni su izveli komad „Urnebesna tragedija“ Dušana Kovačevića, u režiji Zorana Obradovića. Svojom igrom, priznanje žirija publike poneo je Simo Tegeltija za ulogu Koste.
AP Ćićevac je otpočelo sa radom 2009. godine pri tadašnjem Centru za kulturu Ćićevac, koji je naredne godine promenio naziv u Narodna biblioteka Ćićevac. Ansambl okuplja 10 glumaca-amatera iz Ćićevca, a u pojedinim dramatizacijama su učestvovali i glumci iz Varvarina (Gradsko pozorište Varvarin), sa kojima su realizovali i jedan serijal u okviru Rijaliti programa “Nemoguća misija“. Za vreme postojanja, pozorište je realizovalo i publici prikazalo ukupno šest predstava, u svim žanrovima; „Virus“ Siniše Kovačevića, „Ne igraj na Engleze“, „Kapetan Džon Piplfoks“ po tekstu Dušana Radovića, dramatizaciju po motivu narodne pesme „Smrt Vojvode Prijezde“, „God save the Queen” i „Urnebesna tragedija“ po tekstu Dušana Kovačevića.

Rad i projekte ćičevačkog pozorišta je u tri navrata podržalo Ministarstvo kulture RS, a ove godine realizuju i prvu turneju u inostranstvu.
U Večernjim novostima, 23. marta 1991. godine, objavljen je tekst Feliksa Pašića o „Urnebesnoj tragediji“:
„Konačno se ne zna ko je zaista lud. Svi su poživčanili. Ako je ranije još moglo biti neke sumnje, sada je jasno: klica bolesti je u društvenom organizmu, a infekcija je takva da zahvata sve ćelije.

Dušan Kovačević, koji sa „Urnebesnom tragedijom“ piše možda najuspeliju svoju dramu, roditeljsku muku deli sa dedovima. Konkretni deda je narodni heroj, pacijent duševne klinike u kojoj nema razlike između onih koji su lečeni i onih koji leče. Kod nekog drugog pisca to bi bio dramski paradoks; kod Dušana
Kovačevićato je prirodna pojava koju izazivaju naoko paradoksalne situacije.

Kovačević režira kao što piše, a to će reći da je priča razgovetna, za nečiji ukus možda suviše jednostavna.  Pisac-reditelj podseća nas na ono što u pozorištu volimo: da vidimo neke ljude koji su nam odnekud poznati u okolnostima za koje bismo se zakleli da „kradu“ od našeg iskustva. Dijagnosticiranje stanja, uzročenog komunističkom infekcijom, u „Urnebesnoj tragediji“ dovedeno je, čini se do kraja.
Ono što sledi može biti samo analiza bolesti…Porodične i lične tragedije kod Kovačevića, male i velike katastrofe koje se dešavaju u naoko običnim ljudskim životima, izbijaju na očigled kada apsurdi komedije pokažu naličje konkretne, realističke situacije i kada komični povodi završe u tragičnim
posledicama, kao što u „Urnebesnoj tragediji“ završava burleska porodične večere.“

 

RAZGOVORI O PREDSTAVI „URNEBESNA TRAGEDIJA“

 

Milisav Milenković je o  predstavi “Urnebesna tragedija” rekao da ona u njemu izaziva velike nedoumice. Sam  autor,  Dušan Kovačević izrugivao se komunistima smeštajući ih u ludnicu, potom          ludake u konjušnicu, da bi na kraju ipak napravio zaokret prema humoru.

Milenković se začudio zbog čega reditelj Zoran Obradović  iz Ćićevca  nije  imao  sluha za  humor u  ovom  komadu.   Glumci su igrali punom snagom, verujući u tekst, ali je to po Milenkovićevom  osećanju  bilo  preterano  tragično,  izostala je ona komika koja  čitavu  tragediju  malo  razgaljuje.  Posebno  autentičnim  mu  se  učinio Nevenov krik “Ko sam ja?” na kraju predstave.

Boško Puletić najviše zamerki ima na reditelja, koji je sa glumcima sve veoma transparentno uradio, naročito eksplikacije koje se bespotrebno ponavljaju više puta na početku. Sve treba uraditi sa merom.  Glumački mu se naročito dopao lik Julke, koja je uspela da pronađe odličan svađalački ton i na tome se držala tokom čitave predstave, jer “epizodna uloga mora jarkom bojom da se oboji, da bi bila upamćena, a ova Julka je odlično urađena.” Takođe, Puletiću su bili zanimljivi likovi Nevena, Ruže i Milana, ali je skrenuo pažnju na opasnost od odavanja utiska da nekom od glumaca nije stalo do onoga što igra. On veruje da bi ovo mogla biti mnogo bolja i zanimljivija predstava, ali da se na tome mora raditi.

Vladimir Ris je izrazio  žaljenje  što reditelj  Zoran Obradović  nije prisutan, jer bi se onda moglo više razgovarati.   Glumcima ništa  nije  mogao da  kaže,  jer su  se maksimalno  trudili,  neko  je bio  manje,  neko  više yspešan.  Vidljiva je neusklađenost  između teksta i  radnje, a najviše mu je zasmetala likovna   neusklađenost  – deda na sceni je previše mlad i  previše markantan, ali  to  je  problem   amaterskih  pozorišta.

Dragan Jovičić Jović je pozdravio  glumce koji igraju zdušno,  manje  ili više  uspešno.  Kovačevićevu  dramaturgiju  je jako  teško pročitati,  a, takođe  je mišljenja  da je više  trebalo  pratiti  humornu  liniju, jer  bi ona podvukla  tragičnost.  Realno igranje lako  može prerasti  u patetiku.  Svaka predstava  ima svoje traženje,  razmišljanje,  nedoumice i muke koje su uvek lepe pošto je umetnost u pitanju.

Na kraju razgovora, Milisav Milenković je, u ime domaćina, izrazio zadovoljstvo zbog učešća ansambla iz Ćićevca na 44. FEDRAS-u.