КУД Крушчић – Драмски студио „Луча“

Синиша Ковачевић: ВЕЛИКА ДРАМА
17.10.2015.

  1. МЕСТО У КАТЕГОРИЈИ ПРЕДСТАВА У ЦЕЛИНИ

Драмски студио „Луча“ Културно-уметничког друштва из Крушчића на програму је био четврте вечери фестивала. Чланови овог ансамбла извели су комад „Велика драма“ Синише Ковачевића, у режији Дејана Цицмиловића.
Признање за глумачко остварење вечери, по мишљењу жирија публике, добио је Никола Булатовић за улогу Милорада Вучића – Челног. Позоришне представе у Крушчићу приказију се више од 50 година. Почев
од „Хасанагинице“, па крајем 60-тих и 70-тих „Бановић Страхиња“, “ Николетина Бурсаћ“, „Марко Краљевић – Супер стра“, затим “ Криви багрем“, „Камен за под главу“, „Микулина женидба“, „Само ви ајте, а ми ћемо грактат и арлаукат“, „Урнебесна трагедија“, „Атентат“, „Мушица“, „Анђела“, “ Похвала лудости“ ,
„Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња“ и тако даље. У својој новијој историји КУД „Крушчић“ поноси се
успесима својих представа: „Велика драма“ (2006), “ Атентат“ (1999.), „Само виајте , а ми ћемо грактат и
арлаукат“(1996) са којима је побеђивао на ФЕДРАС-у. Представе „Декамерон на сеоски начин“ и „Кочије
љубави“ бележе и учешће на Републичком фестивалу аматерских позоришта Србије, који се одржава
у Кули. Од бројних представа треба поменути и „Дуго путовање у Јевропу“, “ Ћелаву певачицу“, „Мирандолину“ итд. Свој највећи успех доживљавају управо 2015. године, када су са обновљеном “ Великом
драмом“ (у режији Дејана Цицмиловића) победили на поменутом фестивалу у Кули и самим тим стекли
право наступа на требињском Фестивалу Фестивала. Драмски студио „Луча“ (који је највреднији део КУД-а) годинама уназад ради и дечије представе. У њиховој средини радили су многи познати редитељи који су, свако на свој начин, оставили трага на наш аматеризам: Слободан Милатовић, Петар Ујевић, Радомир  Драшковић, Јоаким Нађ, Драган Јаковљевић, Милан Караџић, Богомир Ђорђевић, Гвозден Ђурић, Марија Опсеница, Федор Попов, Дејан Цицмиловић.
Велика драма је један од најамбициознијих драмских комада Синише Ковачевића, текст на којем је овај познати драмски аутор радио пуних 13 година.
Реч је о потресној саги која се бави преиспитивањем наше прошлости и тиме како се овдашњи бурни послератни историјски догађаји (мисли се на Други светски рат) преламају кроз појединце и на који начин одређују њихове судбине. Писац се фокусира на црногорску породицу Вучић, која активно, у идеолошком и сваком другом смислу, учествује у колонизацији Војводине. Главни јунак Велике драме, Милорад Вучић, успева да вековима устројаваном патријархалном друштву наметне идеолошке заблуде новог времена, претпостављајући притом традицију комунистичкој визији прогреса, будућег друштвеног уређења за које свим срцем верује да је праведно, коначно уређење које ће исправити све вековима гомилане неправде.  Међутим, Милорад у свом бескомпромисном и искреном подређивању вишем циљу, на жалост, заборавља на неке од основних вредности живота и, свесно их жртвујући, доживљава трагедију, а та трагедија утиче и на његову породицу генерацијама потом.
Синиша Ковачевић нас у овој драми подсећа да су стубови живота у ствари једноставна хтења – провести живот са женом коју волиш, у месту које волиш и радећи посао који волиш. Та три „волиш” на жалост, како видимо из овог текста, недостижна су из разлога на које појединац тешко може да утиче. Наиме,
историјске околности које се, како то писац вешто исказује у прологу и епилогу (а радња пролога и епилога се дешава пола века после догађаја из периода 1945-48) на овим просторима упорно понављају у сличним варијацијама, а са увек истим дилемама за људе који живе у њима, указујући на то да је, једноставно речено, срећа човеков недостижан сан. А поражавајуће сазнање о таквом судбинском удесу делује заиста отрежњујуће, гледе ослобађања од сваковрсних идеолошких окова и окретања суштини битисања. Сва ова и многобројна друга питања о узбудљивим драмским језиком и вешто су инкорпорирана у јасну драмску акцију, која постаје свевремена захваљујући вештини писца да нам из угла наизглед превазиђених и пуно пута преиспитиваних историјских догађаја, дарује узбудљив комад који нас се итекако тиче.
И најзад, оно, чини нам се, најважније: Велика драма је сва саткана од чаробне катарзичне илузије коју Расин у позоришту сматра најважнијом и коју назива – гануће!

РАЗГОВОРИ О ПРЕДСТАВИ „ВЕЛИКА ДРАМА“

Милисав Миленковић је констатовао да је по тексту Синише Ковачевића „Велика драма“ одиграна велика представа, која се по интензитету не може сврстати у репертоар аматерских позоришта. Он је честитао свима, од организатора, преко глумаца, до редитеља. Миленковић се запитао да ли су и сами глумци препознали своје корене и да ли је то била њихова мотивација, ако је то у питању, онда је то доказ да аматери треба да играју оно што најбоље осећају и што им је најближе. Мишљења је да су сви глумци одиграли снажно и убедљиво, али посебно издваја игру Николе Булатовића. Зачудио га је недостатак редитељевог осећаја за прави крај представе, зарад посебног појашњавања родбинских односа публици, јер то није значајно за представу, ни за саму литературу. Ипак, то не умањује велики успех вечерашње представе, ни њену
убедљивост.
Бошко Пулетић је говорио о томе да представа може да буде модерна, чудна, чак и погрешна, али не сме да буде досадна. Он је на сцени видео сноп енергије, те је неправедно било кога издвојити. По његовом мишљењу, ово је најбоља аматерска представа коју је видео за педесет година. Суштинска ствар за
позориште је текст, а мишљења је да је текст Синише Ковачевића понео глумце. Редитељски му се јако допала сцена путовања, та сцена је деловала аутентично и грандиозно. Пулетићу није засметао крај толико колико се осетио „превареним“ јер није видео шта се догађа. Сценографија, у којој се све решавало једним
детаљем, му је била занимљива. У Београду, сем Народног позоришта, нема позоришта које би могло да направи овако масовну представу, а у Европи нема аматерског позоришта које би то могло да одигра на начин на који су то урадили чланови КУД-а из Крушчића.
Владимир Рис трећи пут гледа ову представу, први пут је био фокусиран на текст, други пут на игру, а вечерас је гледао и једно и друго. По његовом мишљењу, представа је била толико добра, да је свака анализа непотребна, те је честитао и ансамблу и редитељу.
Драган Јовичић Јовић је честитао и захвалио ансамблу на овој представи. Он ову представу гледа први пут и
сматра да је она чудо у сваком смислу. Усхићен је што се то дешава у позоришном аматеризму у Србији. Редитељски је представа урађена перфектно, има драматургију, држи пажњу. Од срца се још једном захвалио ансамблу уз жељу да овом представом и даље одушевљавају публику.
Радиша Стојићевић, редитељ-аматер из Малог Црнића видео је, не само „Велику драму“, већ и велике глумце, велику поделу, велику сценографију и велико вече у Малом Црнићу. Глумци из Крушчића раде за своје задовољство, али и за народ Србије, за општи културни идентитет наше републике. Они су чувари
историје, обичаја и традиције на најлепши, најсуптилнији академски начин. Ова представа служи на част не само глумцима, него и њиховим породицама и свима који су им у раду помогли и пружали подршку. Мишљења је да овакве представе потврђују да ФЕДРАС има због чега да постоји и даље.
Милисав Миленковић потврђује да ова представа иде у ред најбољих представа изведених за све године постојања ФЕДРАС-а.
Славко Влаховић из Крушчића главни је „кривац“ за ову представу. Мотив му је био да уради нешто што до сада нико није урадио у аматеризму, по његовом сазнању, једино су аматерско позориште које се упустило у овако велики подухват, а поготово што потичу из малог места. Желео је да направе представу са којом ће најбоље приказати и изрекламирати своје место и своје културно-уметничко друштво. Иако је овај подухват био веома ризичан, мисли да су успели, јер су резултати потврдили да су се рад и труд исплатили. Влаховић се захвалио гледаоцима, а посебно свом ансамблу, јер, где год су играли, освајали су и аплаузе
и награде.
Бебица Миловановић, директорка Центра за културу Мало Црниће, се у своје лично име најтоплије захвалила ансамблу из Крушчића и Славку Влаховићу, за кога је ансамблу поручила да му нипошто не дозволе да оде.