КУД Стари Костолац – драмска секција

Семир Гицић: „ПРОКЛЕТСТВО“
19.10.2015.

Прва представа шесте такмичарске вечери 44. ФЕДРАС-а изведена је од стране чланова рамске секције културно-уметничког друштва из Старог Костолца. Домаћа публика имала је прилике да види драму „Проклетство“ Семира Гицића, у режији Ненада Деспотовића.
Признање жирија публике за глумачко остварење у овој представи добила је Весна Љубисављевић за улогу Дубравке. 2002. године се формира костолачко позориште CASTELLUM, као самостално позориште, које излази из организационе структуре КУД-а Костолац, растерује позоришни мрак и наставља традицију Костолачког театра. Уз све, углавном проблеме финансијске природе, позориште CASTELLUM у периоду од
2008. до данас, покреће школу глуме и има завидну продукцију. ВИРУС, Синише Ковачевића, ЛАКИ КОМАД, Небојше Ромчевића, АНЂЕЛА, Стевана Копривице, итд.
Број извођења ових представа се значајно повећао у односу на претходне периоде, па су све ове представе игране и по петнаестак пута по градовима широм Србије.
По први пут од постојања позоришне активности у Костолцу, позориште CASTELLUM успешно организује Смотру глумачких остварења ВИМИНАЦИЈУМ ЛУМЕН МЕУМ, која има за циљ да мотивише аматере да се докажу као добри глумци а костолачку публику да у тим бравурама ужива. Смотра ВИМИНАЦИЈУМ ЛУМЕН МЕУМ се одржава у октобру месецу и постаје традиционална. На њој учествују аматерска позоришта из целе Србије, као и пријатељска позоришта из Петровца на Млави, Малог Црнића, Великог Градишта, Богатића, Пожаревца, Велике Плане, Смедеревске Паланке…

На првој смотри, 2009. године, Позориште покреће идеју о новом облику удруживања аматерских позоришта Србије коју прихвата и велики број других позоришта. Завршни документ о сарадњи аматерских позоришта усваја се и потписује у Богатићу, 25. децембра 2009. год. под називом “ Протокол о сарадњи“.
Документ је до данас потписало око тридесет позоришта Србије. Он обухвата размену позоришних представа потписника повеље на основи пријатељевања без утицаја такмичарске еуфорије, са циљем опстанка и побољшања позоришног аматеризма у Србији. У Билтену бр. 7, 57. Стеријиног позорја, аутор Никола Степић је написао следеће о „Проклетству“ Семира Гицића: „Никоме ништа нажао нисмо учинили“

У питању је породична драма, прича о лажима и тајнама које сви вучемо, а у једном тренутку ће морати да нас и раздеру. Сиже текста доиста је занимљив. Прича о породици Јаковљевић анализирала је питања приоритета и породичних односа као обавезно дисфункционалне, а некада чак и с дозом насиља, ређе
физичког, али свакако психолошког. „Наши очеви” свакако су у центру ових односа, у случају Проклетства
као аутократе, злобници и терористи. Два женска лика лако је поделити у стереотипе неуротичне, бескорисне домаћице и опасне, заводљиве девојке.
Коначно, занимљив је и однос родитеља и деце. Појам родитељства, иако комично постављен, јасно је указивао на неминовну пропаст млађе генерације, чија је реалност у сфери немачких порнића, хамбургерија и промискуитета. У исто време, родитељи деци не могу да понуде алтернативу, када ни они сами не могу да
иступе из властитих оквира (хороскоп, лов…), што је својеврсни бег од стварности. Сви смо ми, наизглед, угледни и честити, али вучемо деценијама старе грехе и проклетства.
Лако је, каже Гицић у свом тексту, одрећи се породице, али аутомобила никако!

РАЗГОВОРИ О ПРЕДСТАВИ „ПРОКЛЕТСТВО“

Милисав Миленковић је гледајући представу “Проклетство” стекао утисак да је редитељ имао велико поверење у писца, али да су глумци то поверење својом игром оправдали, мада Миленковић упућује опаске на сам текст. Глумци су могли мало боље научити своје улоге, да не би било непотребног застајања. Ликови су мање-више савремени, тема може припадати нашој стварности, а Миленковић се не би упуштао у  полемисање са редитељем око карактера сваког лика. Таленат и могућности глумачког ансамбла из Старог Костолца, далеко су премашили могућности текста. Миленковић је истакао тандемску игру Дејана Милошевића и Весне Љубисављевића. Захвалио се ансамблу на труду и озбиљности са којом су опремили сцену, јер је реалистички декор озбиљно опремљен.
Бошко Пулетић је изненађен ансамблом јер су, играјући један „ровит“ текст, направили драматуршки подвиг, тако да је представа, с времена на време, деловала крајње убедљиво и интересантно.
Редитељ није погрешио, јер су у позоришту најисплативије мелодраме, он је интервенисао, бавио се тиме, редитељски поступак је јасан, али су нелогичности у самом тексту јасно видљиве и руше илузију оном ко вас гледа. Ансамбл из Старог Костолца Пулетић препознаје као најјачи на фестивал, после ансамбла из Крушчића, само је потребно да следећи пут пажљивије одаберу текст.
Дејан Милошевић, глумац из Старог Костолца, рекао је да су они свесни свега и да су се сусрели са много тешкоћа приликом рада на овој представи, али да је било касно да мењају текст, кад су већ отпочели са радом на представи. Многе ствари су променили, избацили су доста вулгарности због непријатног осећаја који се у њима створио.
Драган Јовичић Јовић сматра да је текст могао бити прерађен, урађен као фарса, њему би то било занимљиво. Изразио је жаљење, јер су вечерас играли добри глумци, којима текст није дао простора.
Владимир Рис није хтео да понавља оно што је већ речено о тексту. Сценографија је била јако добра, музичка кулиса такође. Глумци су дали свој максимум и са њихове стране представа је била добра. Замерке има на текст Семира Гицића, на редитеља много мање, мада је могао редитељским интервенцијама да реши нелогичности из самог текста.