ЧУДО У ШАРГАНУ – Аматерско позориште „Вожд“, Мишар

Љубомир Симовић: ЧУДО У ШАРГАНУ
Аматерско позориште „Вожд“, Мишар
20.10.2018.

Усуботу увече, публика је уживала у представи „Чудо у Шаргану“, по тексту академика Љубомира Симовића, у режији Марка Рибића, коју су извели глумци аматерског позор
ишта „Вожд“ из Мишара.

Драма Чудо у Шаргану, током које све време пада киша, смештена је у крчми на периферији у којој раде, обитавају и свраћају људи са маргине, затечени негде између села и града. Оно што је, осим кафане Шарган заједничко свим овим људима јесте патња коју свако од њих носи у себи и уноси у ову необичну кафану. Тако кафана постаје стециште келнерица, курви, политичара, просјака, скитница, бивших робијаша… Паралелни ток радње јесте прича о двојици ратника из Првог светског рата, који, мада одавно мртви, и даље трагају за правдом и тако стижу у данашње време. Чудесни лик који повезује два паралелна тока радње јесте просјак који има натприродне способности да на себе прима ране и болове других људи. Ова драма која у себи носи дух поетског реализма, истовремено је смешна и трагична, реалистична и невероватна.

Признање жирија публике за улогу Иконије добила је Вања Павловић.

Аматерско позориште „Вожд“, основано је 29. новембра 2009. , случајност или не, а ове године улази у 9. годину рада и постојања, а своје активности ове године усмерило је као великом јубилеју, обележавању 10. годишњице постојања позоришта 2019.! Управу и ансамбл позоришта чине млади и активни људи, ентузијасти, који своје срце и љубав према уметности и позоришту крунишу из године у годину под капом „Вожд“-а у сали Дома културе на Мишару, где је стална сцена овог позоришта. Све је почело од дечје игре, првих представа и идеја, до данас када је „Вожд“ једно од најквалитетнијих и најнаграђиванијих позоришта у драмском амтеризму Србије! Њихове активности су различитог карактера, поред представа које су примарне, организују бројне културне програме, хуманитарне представе, активно радио програме за најмлађу публику, учествују у многим манифестацијама под окриљем Града Шапца итд. До сада су премијерно извели 16 представа, а на њиховом репертоару су се нашла дела Симовића, Нушића, Синише Ковачевића, Софокла, Стевана Сремца, Карла Голдонија итд. Последњих 5 година активно учествују на фестивалима у Србији у региону, те су тако освајали награде на Федрас-у, ДОПС-у у Јагодини, ФОС-у у Белој Паланци, Обреновачким позоришним сусретима…У најнаграђиваније представе овог позоришта убрајају се, раме уз раме, „Путујуће позориште Шопаловић“, „Зона Замфирова“ и „Антигона“, која је за годину дана освојила 12 награда! Многи чланови овог ансамбла обрели су се на студијама глуме, сценографије, архитетктуре, књижевности, али и даље помажу и активно учествују у раду „Вожд“-а!

РЕЧ СЕЛЕКТОРА

Овде су се срели један велики песник, Љубомир Симовић, један инвентивни редитељ и један заиста талентован, заиста понет ансамбл, који је ово одиграо здушно. Ја не бих могао ништа друго да кажем, од ове реалистичне приче која се догађа у кафани, до овог сновиђења, до овог кошмара, који се догађа са војницима и који хоће да прими све ране на свом телу. То је за моје осећање један интересантан, врло значајан позоришни подухват, да се на тај начин дода нешто што продубљује судбину српског народа. Ансамбл од првог до последњег, колективна игра, сјајних појединачних остварења. Ја немам срца да било кога од вас издвајам, као да сте дисали једном душом. Као да сте имали исту игру, само сте подешавали да један другом не пореметите корак. И то карикирање певања, то је такође било добро, може бити да је то чак било боље и од Ружице Сокић. Кад би покојна Ружица Сокић била овде, ја мислим да би она била задовољна да види једно овакво Чудо у Шаргану. Ово Чудо у Шаргану превазилази реализам периферијске кафане београдске, превазилази сво то периферијско олошко друштво које се скупља, од пробисвета до курви, од пропалих певачица до амбициозних политичара, и то је нешто што се после неосетно пренесе у вишу, кошмарну сферу, која се зове сновиђење. Може бити да се сваком редитељу може приговорити зашто дописује или отписује великог писца Љубомира Симовића, али дописивали су и отписивали и Шекспира, и кад је то дописивање немушто, кад је то дописивање нејасно, и кад је тај рукопис шкрабање, онда је то недопустиво. За мене је ово било духовито, инвентивно, рађање једне другачије представе, једног другачијег сновиђења, у које се ова представа претворила. Било је ту изругивања, било је ту и неког карикатуралног приказивања. Може бити да су мало помешана времена, редитељ је то вероватно хтео да покаже да је у свим временима све било исто, и да је све исто „само њега нема“