Карамазови – Пријепоље

Душан Јовановић: „КАРАМАЗОВИ“
Дом културе Пријепоље
18.10.2017.

Аматери из Пријепоља на 46. ФЕДРАС-у представили су се драмом Душана Јовановића „Карамазови“. Представу је режирао Меша Шендељ Жак. Према оцени жирија публике, признање за глумачко остварење вечери добио је Бранко Потежица играјући двоструку улогу Светозара, односно Дејана.

Дом културе у Пријепољује основан 1979. године.  Његова делатност је везана за промоцију и развијање културно – уметничког стваралаштва (ликовна, позоришна, музичка и филмска уметност). Поред тога, Дом културе има и дугу традицију образовно – научног деловања и издавачке делатности.

„Карамазови“ су прича о Информбироу и људским слободама. Заблуда је ако неко мисли да постоји апсолутна слобода. Свако друштво даје слободе до оне мере колико га то не угрожава.
Ова представа је трагедија која испитује људску савест након које настаје катарза…

РАЗГОВОРИ О ПРЕДСТАВИ „КАРАМАЗОВИ“

Милисав Миленковић

Отвара разговоре констатацијом да нам је свима част што смо гледали пријатеље из Пријепоља, који су извели „звучни текст, који нас је одмах асоцирао на једног од највећих руских писаца Достојевског“. Међутим, вечерас је публика погледала комад Душана Јовановића, писца рођеног у Србији, који живи у Љубљани. Миленковић је имао прилику да погледа извођење ове представе осамдесетих година у Загребу, а у тумачењу Радета Шербеџије и Миодрага Кривокапића. У поменутој верзији нагласак није био на политици, већ на породичној драми, што је на Милисава Миленковића оставило снажан утисак.

Вечерас је публика имала прилику да види скраћену верзију представе, у којој је изостала та матрица раслојавања породице, а акценат је стављен на политику, односно преживљавање терора у полицији. Миленковић доводи у питање поступак адаптације комада који је оригинално доста обиман, те се пита до које границе се сме ићи када је у питању адаптација оригиналног текста.

Истиче да је ово била глумачки убедљива представа, али да је идеолошки набој представе за садашње генерације неубедљив, јер не живимо у времену идеологија. Рационалним позоришним средствима – светлом и донекле сведеном сценографијом, успешно је дочаран однос између Светозара и Олге, док, по његовом мишљењу, музика није била у функцији представе.

Меша Шендељ Жак износи чињенице да је ова представа била забрањена, односно да је 1981. године скинута са репертоара, те да су Шербеџија и Кривокапић покушали са адаптираном дуодрамом, али и дуодрама је била забрањена. Није сагласан са констатацијом да је ово породична драма, сматра да је изразито политичка, те да је акценат стављен на времену Голог отока. Млади људи, гледајући ову представу, могу да препознају данашњу политичку слику, као и било који историјски сукоб.

Данијела Божичковић Радуловић похваљује ансамбл и упућује им честитке.

Снежана Гржобић Павловић истиче да је позорница место где се доигађају лепе ствари, али се и упућује критика, те да наш однос о прошлости, и приказ у садашњости, могу доста тога да нам кажу о будућности. Глумци су све време држали пажњу публике, а паузе подсликане светлосним и музичким променама су биле добро решење и у служби представе.

Радиша Стојићевић је одушевљен игром гостију из Пријепоља. Сматра да је музика имала асоцијативну улогу и веома му се допала. Похваљује говор глумаца, јер су у њиховом убедљивом казивању присутне све 4 компоненте говора – дикција, интонација, артикулација и ритам.

Меша Шендељ Жак додаје да је и он одушевљен „позоришном писменошћу“ публике, док Милисав Миленковић примећује да је малоцрнићка публика имала прилике да сазрева заједно са ФЕДРАС-ом