КУД „ЂУРА ЈАКШИЋ“ ВЕЛИКО СЕЛО

Из књиге „70 ГОДИНА ПОЗОРИШНОГ АМАТЕРИЗМА 30 ГОДИНА АМАТЕРСКОГ ПОЗОРИШТА“

Традиција интересовања за културу сеже у деветнаести век у Великом селу. Није ни случајно, ни само због риме, Ђура Јакшић свој пут у Горњак почео стиховима:

Од Великог села па до самог Ждрела Као даје вuлa ћилим разастрела

  Путујући и дружећи се са људима тога краја, у првој половини деветнаестог века, он као да је сем природне лепоте долине Млаве и предела око ње понео и утиске племенитих људи који су га инспирисали да овим поднебљем почне опис свога пута.

Нејасни су утицаји које је могла да врши фамилија Бркића, власника млина, али је свакако она окупљала не само помељаре, већ и људе од духа и културе који су пријатељством или фамилијарним односима са њом везани. Памћењу измичу и подаци о времену подизања овог млина и пореклу њихових власника.

И онако како су те идеје и појаве сродне духу и култури настајале, тако је однекуд допирала и мисао Васе Пелагића и гнездила се у Великом Селу. Можда баш захваљујући свему томе најчувенији великосељанин је по једнима Цветко Павловић, социјалиста и хуманиста, са чијег надгробног споменика смо преписали оне речи.

Још једна фамилија са свим својим прецима и потомцима заслужује посебно место у великосеоској хроници. To је породица Нешића. Њен најистакнутији представник је Алекса Нешић, политички радикалски првак и народни посланик. Виђен у скупштинама, био је виђен и као домаћин у Великом селу.

Породица Нешићаје и у међуратном и у поратном периоду остала препознатљива. Вероватно је Драгиша Нешић, најистакнутији потомак са групом својих исписника покретао и организовео оне скупове и активности који су имали културни карактер. Партизанско упориште оно је у поратним данима бивало и културно упориште. Млади, вероватно међу првима Драгољуб Јовичић, Ћата, Данило Лазаревић и други, приређују омладинске приредбе: играју се народна кола и рецитује поезија. Запамћено је једно

говорење поезије, тачније „Песме мртвих пролетера“ Бранка Ћопића. Зна се да је женска омладина Великог села била испред осталих села.

Вероватно је и оснивање Културно уметничког друштва „Ђура Јакшић“ смештено у тим поратним данима. Пошто смо нехајни према писаним документима, његова делатност све до 1977. године остаје покривена тамом несећања. А онда су стигла нова младост, присетивши се оних културних традиција, запамћеним од својих старијих креће, боље рећи наставља духовну авантуру кутуре.

Те 1977. године млади Великог села предвођени Љиљаном Стојадиновић и Владаном Илићем ангажују Миодрага Милоновића Mary који режира комад, тачније колаж који су сачинили игрокази Јована Стерије Поповића, Бранислава Нушића, Матије Бећковића под називом БЕОГРАД НЕКАД И САД. Ову комедију су адаптирали Слободан Стојановић и Небојша Комадина.

Тако је Културно уметничко друштво „Ђура Јакшић“ после Културно уметничког друштва „Младост“ из Калишта друго по реду друштво које представља општину Мало Црниће, наравно на ФЕДРАС-у.

Ова комедија је имала леп одјек у гледалишту, а публика је била разгаљена духовитим опаскама, сценским догодовштинама и репликама које су говориле о Београду некад и сад. Тај времеплов кроз карактере и обичаје из једног прошлог времена је добио свој комични и хуморни аспект у поређењу са оним сад.

Охрабрени почетним успехом из предходне представе, чланови културно уметничког друштва „Ђура Јакшић“ из Великог села се 1980. године одлучују за још један савремени текст, са савременом темом. На репертоару се нашао ПЕТРИЈИН ВЕНАЦ драматизовани роман Драгослава Михаиловића. Било је то време када је овај роман доживљавао телевизијске и филмске екранизације, а аутору драматизације Милисаву Миленковићу је лично дао сагласност за транспоновање романа у ансамбл позоришну представу.

Редитељ Јован Рајковић, уз стручну консултацију са Драгољубом Милосављевићем, познатим Гулом, је пошао од туге и јада, тешког искушеничког живота паћенице Петрије и остао је веран тој идеји која је доследно спроведена кроз целу представу. Сам редитељ се бавио и сценографијом стварајући амбијент паћеничке и сеоске пустоши.

Упркос својим младалачким годинама у улози Петрије је наступила Љиљана Стојадиновић, једна од најталентованијих глумица виђених на целом Фестивалу драмских аматера села Србије, и ушавши у насловни лик Петрије развила њену злехуду судбину, жене судбински осуђене на патњу, тугу и јад. Њени ретки тренуци и узлети наде и радости бивају затиснути количином зла које се наваља на њену личност. Партнер јој је био Владан Илић, као Миса Жабац.

Неправедно је овде не поменути цео бројни ансамбл, али то ће бити у приложеној каст листи. Неправедно јер се радило о уиграном глумачком тиму који је на сцени препознавао горке сељачке муке, можда и понеког свог претка.

И као да се цео тај рустични амбијент упио у протагонисте предходне представе, а ликови из ПЕТРИЈИНОГ ВЕНЦА се улили у њихова глумачка искуства и игру, ово друштво се две године касније 1982. године одлучује да одигра ПРСТЕН У ИЗВОРУ Добрице Ерића. Режира Миодраг Милановић Мага са не малим полетом и амбицијом.

Представа ПРСТЕН У ИЗВОРУ Добрице Ерића изведена је у једном великосеоском воћњаку, у пределу и амбијенту који је сродан, по замисли аутора представе, са пределом и амбијентом у коме је смештена радња саме литерарне поставке Добрице Ерића.

Добрица Ерић је најоригиналнији песник и сликар сеоских и сељачких трајања, без обзира да ли је реч о поезији, драмском запису или лирској фантазији.

Управо од тих обележја овог дела као претекста саме представе је пошао редитељ и у ту своју концепцију уверио цео глумачки састав, који му се са видним поверењем предао. Отуда су речи одјекивале воћњаком звучале као предање и предвиђање, као бајковита прича, али и потресна исповест. A сенке које су промицале јесењим воћњацима као да су долазиле из самог сна и предања.

А онда настаје репертоарски заокрет. Уместо рустичних предела и руралних судбина на сцену се изводи савремени урбани тренутак. Горан Стефановки и HI-FI (Хај Фај). Савремени македонски аутор често у том времену извођен на професионалним и аматерским позоришним сценама и у Културно уметничком друштву „Ђура Јакшић“ из Великог села налази доследне и амбициозне интерпретаторе.

Те 1983. године, комад режира опет, није на одмет ово опет Миодраг Милановић Мага, човек који је оформио и усмерио уметнички израз многих аматерских позоришних ансамбала. Скоро је невероватно, чак дивљења достојно то његово разноврсно интересовање, али и налажење успешних редитељских поставки од савремених тема, рустичних садржаја до савремених урбаних подручја.

Представа HI-FI је постигла онај степен гледалачке пажње, која неосетно прелази и у поистовећивање, како са ликовима, тако и са оним што они носе у себи и на сцени пред гледалиштем емитују.

Година 1984. је билау некуруку опроштајна, адатонису нихтели, ни слутили чланови Културно уметничког друштва „Ђура Јакшић“ из Великог села. На репертоару се нашао комад савременог словеначког писца Рудија Шелига АНА. Био је то још један изазов и за глумце и за редитеља Миодрага Милановића Mary, који је сем режије потписао и адаптацију и сценографију.

Велике игре у којима има и шпијунских заплета и начетих тема из времена НКВД-а и Коминтерне, све је то био нови изазов за публику, али и провере спретности интерпретатора да се снађу у једном другом и времену и простору. Предвођени Љиљаном сада већ удатом Милановић и Владаном Илићем као Ана и Мирко, отшкринули су подручја светских сукоба и повели гледаоце у свет који су мало знали и о коме су само понешто наслутили.

А малопређашња опроштајност лежи у чињеници да се Културно уметничко друштво „Ђура Јакшић“ из Великог села више не појављује на Фестивалу драмских аматера села Србије.