КУД „ИЗВОР“ ЦРЉЕНАЦ

Из књиге „Позоришни аматеризам у општини Мало Црниће“

У Стигу, као уосталом и у другим крајевима Србије у то време долази до својеврсне ренесансе у културном развоју народа. Основни предуслови су за то били већ створени. У већини стишких села већ су постојале ^ трогодишње и четворогодишње школе. Тако је било и у Црљенцу.

Основна школа у Црљенцу ј е изграђена крајем XIX века, у коју су ишла и деца из суседних села. О томе пише и путописац Феликс Каниц у својим белешкама о Браничеву.

Први просветни радници – учитељи у тим школама били су ителектуална елита тадашње Србије. И данас, њихова посвећеност образовању и настави изазива дивљење.

Црљенац, тадашња средокраћа и раскрсница стишких путева био је, на неки начин, предодређен да учествује у препороду српског бића. Томе су значајно допринела и два учитеља, која су се почетком XX века затекла у селу. Један је био Михајло – Миша Огњановић а други, Света Бакић. Они су заправо били, заједно са осталим Црљенчанима, утемељивачи сеоске културе у то време. Њихова посвећеност том послу била је потпуна.

Други фактор су биле и две сеоске кафане изграђене почетком века које су, поред збрињавања путника, биле центар друштвених активности. Трећи, такође значајан фактор била је и изградња сеоске цркве, која је као духовни стожер, ујединила и усмерила Црљенчане. У Црљенцу су се тако стекли сви неопходни услови за развој комплетног друштвеног и духовног живота.

Доласком учитељ Мише

у село почиње културни препород сеоских житеља. Он 1899. године оснива певачку дружину. Одмах после тога почиње са радом Грађанска читаоница. Тиме су створени неопходни услови за каснији свестран културни развој. Око 1920 године у село долази учитељ Светислав – Света Бакић. Он наставља дело учитељ Мише. Одмах по доласку, поред већ поменутие, певачке дружине и читаонице оснива се и сеоско дилетантско позориште. To је заправо био и почетак сеоских културних и духовних активности. Све ово прати рад и активност сеоског свештеника.

У селу су основане културне установе радиле са великим успехом. To потврђују бројни докази у извештајима тадашњих просветних инспекција.

У селима су и до тада постојали даровити имитатори који су опонашали покрете и говор својих комшија, те није било тешко и њих укључити у заједничке активности.

Прву генерацију сеоских глумаца чинили су претежно млађи људи. Доста њих су били ратници, повратници са Солуна. Они су приликом биваковања у солунском пољу посећивали своје ратне камарате, Французе и Енглезе. Од њих су у Србију донели, поред санса и преферанса, и њихову шру у разним скечевима и једночинкама тамо играним. Тада су активни глумци били: Секула Јовановић, Живко Живковић, Станко Јовић – Џинин, Владисав Павловић, Љубисав Павловић, Чеда Костић и други.

Занимљиво је, да су тада женске улоге тумачили углавном млади момци. Њихов рад је обухватао време између 1920. и 1941. године Они су поред глуме били активни чланови сеоске читаонице и певачке дружине. На позоришној сцени су била углавном Нушићева дела: „Протекција,“ „Ожалошћена породица,“ Сумњиво лице,“ „Госпођа министарка“ и друга. Првапозоришна представа изведена 1920. године била је драма „Љуба Дидић,“ а режисер је био учитељ, Света Бакић. Поред сеоских учитеља, главни њихов сарадник, суфлер и режисер а често и глумац био је Владислав-Влада Павловић из познате фамилије Павловића, у то време образован човек.

Пред Други светски рат

у село долази млади учитељски пар Сава и Мара Богић. Њиховим доласком, дилетантска дружина, у међувремену названа „Напредак“ добија велико појачање. Млади учитељски пар се активно укључује у сеоске културне активности. Највише се истичу у драмским активностима. Међутим, избија рат, и све културне активности замиру. Свако је бринуо своју бригу.

По окончању рата и повратка учитељ Саве из заробљеништва, рад брачног пара Богић се наставља. Учитељица Мара окупља око себе групу сеоских младића и девојака. У међувремену се и оне укључују у културне активности. Учитељица са њима наставља рад у новоформираном културно-уметничком друштву, „Драга Јовић-Црни.“ Друштво је названо по једној од жртава грађанског-братоубилачког рата. Тадашњу, другу генерацију сеоских глумаца су чинили: Миле Антић-Жујко, Богољуб Павловић, Богољуб Перић-Сарајда, Божа Павловић, Тома Јовић-Чукуњар, Живота Животић-Чауш, Драги Остојић, Србољуб-Срба Митић…

Скоро сви млађи људи и омладинци су били обухваћени и учествовали су у културном раду и преображају села. Од млађих жена и девојака су, поред учитељице Маре, биле: Нега Миловановић, Вида

Ђорђевић, Бисерка Павловић, Олга Илић, Љубинка Марковић, Вера Зивотић и друге. Извођене су представе: „Свет“ и „Протекција“ од Нушића, „Зулумћар“ од Ћоровића, „Вода са планине“ од Раше Плаовића, затим „Јазавац пред судом“, „Покондирена тиква“, „Лажа и Паралажа“, „Злажена“, „Хајдуци“… Највећи успех је имао „Зулумћар“ са Савом Богићем у главној улози. Поред Саве у Зулумћару се истакао и Миле Антић. Поред Саве и његове супруге Маре такође је и Богољуб Павловић режирао и организовао поједине представе.

Стојадин Павловић

Поред наведених чињеница ваља поменути и неке друге околности које су битно утицале на сеоски културни живот током XX века. Једна је, један човек, мештанин села који се на друштвеној лествици попео на сам врх. Реч је о Стојадину Павловићу из познате фамилије Павловића, дугогодишњем народном прваку и дугогодишњем народном посланику Пашићеве Радикалне странке за срез Млавски. Он се родио осамдесетих година XIX века и као ватрени Карађорђевац, од почетка био креатор друштвених и политичких збивања у Млави и Стигу. Иако само са основном школом, својом интелигенцијом и радом учинио је много за овај крај и Црљенац. Стицајем околности, још пре Мајског преврата упознао је Пашића. Њихово пријатељство и сарадња трајали су све време њиховог живота.

Стојадин је целог свог живота радио на образовању своје деце и фамилије. У исто време се трудио да, колико год може, допринесе и образовању својих мештана. Његов млађи син, Милисав се исказао као значајан књижевни стваралац.

Заслугом и залагањем Стојадина Павловића изграђен је у селу крајем двадесетих година XX века већи медицински стационар, снабдевен, већ тада, свим неопходним уређајима за функционисање. Међутим, убрзо по изградњи стационар је претворен у Дом културе. Као такав, тада једини у Млави и Стигу допринео је бржем културном преображају села.

***Прочитајте и Буђење позориштног аматеризма****

Овде треба поменути да се у Црљенцу, крајем педесетих година, поред драмских активности, одвијале и неке друге културне активности и садржаји који су се прожимали и допуњавали.

После Другог светског рата поред драме, јавио се и фолклор. Јавио се спонтано као саставни део народног стваралаштва. И ту се, на неки начин Црљенац издвајао. За то су били „криви“ Цигани. Наиме, у селу већ дуже од једног века живи велика колонија тамнопутих. Село их је, као и нека друга насеља, несебично примио, а они су то здушно вратили. Познато је да су се одувек они истицали као музиканти. Прва међу њима била је „банда“ IX пешадијског пука чувене Дунавске дивизије. Доста њих је преживело и дошавши са Солуна, често су у Малом Црнићу, у Бајлонијевом млину свирали краљу Александру, који је био Бајлонијев чест гост.

Њихови потомци, „Браћа Стевићи“, „Мида и синови“ и многи други свирали су по Црљенцу и околини свадбе и игранке. Несебично и без надокнаде увек су учествовали у сеоским приредбама и фолклору. Тиме су битно доприносили квалитетној изведби програма.

Слављена је у селу педесетогодишњица КУД-а „Драга Јовић-Црни“. Славље и обележавање јубилеја организовали су мештани са својим учитељима. После уметничког програма, изведеног у сали Дома културе, састављеног од краћих прилога, представљања бивших, живих актера и стваралаца било је фолклора и рецитација.

Приредби су поред мештана, присуствовали и учитељи и наставници оближњих насеља, као и званичници среза Млавског, коме је тада село припадало.

Мештани су после приредбе у школске учионице донели шта је ко спремио. Било је ту, печених прасића, кокошака, гибаница и осталих ђаконија. Сви су, уз сеоску циганску музику славили до касно у ноћ.

Све активности око организовања овог културног јубилеја организо- вала је учитељица Мара Богић са својим сарадницима. Овај јубилеј је организован и одржан у јесен 1958. године.

Већ у време овог јубилеја јавља се и трећа генерација сеоских глумаца. Поред нешто старијих али још активних и афирмисаних, Боже Павловића, Томислава Јовића и Животе Животића то су били: Зоран Павловић, Драгиша, Гиле Стевић, Верица Милошевић, касније позната глумица Новосадског позоришта, Милић Антонијевић, Предраг Јовановић и Драган Јовић. Од сеоских девојака биле су: Бисерка Стоићевић, већ афирмисана глумица, Дула Јокина, Светлана Перић, Слоба Павловић и Миланка Стојадиновић. Учитељица Мара Богић је и ту генерацију извела на „даске које живот значе.“ Недуго потом пензионисала се и одселила у Београд.

Тада су највећи успех имале представе: „Заједнички стан“ – Драгутина Добричанина и „Уклета кућа“, дело које је написала и режирала Мара Богић. „Заједнички стан“ је био нешто посебно. Са њим су Црљенчани обишли околину. Гостовали су у Петровцу на Млави, Великом Градишту, Аранђеловцу… Више пута се дешавало да глумац за време представе заборави део текста, публика се одмах укључила и у хору настављала ролу. Главна атракција била је улога Пепија, кога је маестрално играо песник Срба Митић. Његов текст се знао напамет.

„Покондирена тиква“

Запажену улогу у „Покондиреној тикви“ одиграла је Верица Милошевић, тада ученица осмог разреда школе. Верица је касније студирала глуму и у Српском позоришту у Новом Саду одиграла бројне представе. Пред пензионисање је заједно са нашим истакнутим глумцима, Радетом Марковићем и Мишом Јанкетићем предавала глуму студентима.

Упоредо са радом драмске секције КУД-а и фолклорна секција је била активна. Поред сеоских младића, у њој су играле девојке: Дула Јокина, Вукосава-Вулка Стокић, Радмила Илина, Невенка Милић, Весела Предина… Често су позоришне представе, као додатак имале и фолклор што је посебно одушевљавало гледаоце.

Када у јесен, престану пољопривредни радови, једва се чекало да почну пробе нових представа. Тада је било све другачије, свако је добијао задужења.

Набавка костима и реквизита били су посебна брига. Сви догађаји су се са нестрпљењем ишчекивали. Преко зиме пробе су се одржавале у загрејаној школској учионици. И док је ватра пуцкетала у пећи, уз светло петролејки увежбавале су се роле.

На дан представе засветлели би фењери сеоским сокацима, долазио је народ на приредбу, да види и коментарише нове комаде и роле. После успешне представе дуго су препричаване разне догодовштине око тога.

Црљеначки глумци су путовали у Београд, у Народно позориште, да би видели гардеробу глумаца, декорације и амбијент позорнице.

Главне представе су игране на сеоске заветине: Чисти Понедељак, Спасовдан, Тројицу… Остале су запамћене представе „Ђидо“, главну улогу је играо Тома Јовић-Чукуњар и „Свет“, где је улогу Томе пензионера играо Божа Павловић.

Иако је од тада прошло доста времена, још су свежа сећања тадашњих глумаца Боже Павловића и Богољуба Павловића, синовца и стрица. Божа се обрадовао питању и уз осмех почео причу „Добро је да се бележи, јер је и то део нас, нашег села и нашег живљења. Имао сам 18 година. Тек сам се оженио. Жена отишла да копа репу, а ја у соби учим улогу. Преслишавам се. Нема шале. He сме да омане. Она мало дигла нос, не беше јој право, али кад ме виде на позорници и кад публика запљеска, би јој мило и опрости ми“.

Богољуб Павловић, листајући албум са пожутелим фотографијама, са сетом у очима причао је: „Кад би могло све да се врати и поново доживи. Како да се не сећам. Све памтим. Сваку улогу, сваку представу. Било их је много. Нарочито се сећам представе „Вода са планине“ коју смо играли у Петровцу на Млави и наишли на топао пријем. Тада сам глумео председника. Касније смо Драгољуб Милосављевић-Гула и ја припремали исти комад са петровачким КУД-ом“

Године 1968. Радио Београд са Јованом Алексићем снима у Црљенцу, у то време култну емисију, „Село весело“. To је тада било својеврсно признање успешном раду сеоског КУД-а.

Одласком учитељице Маре из села културне активности се настављају. Организацију и рад сеоског КУД-а преузима млади учитељски пар Ацић. Јаворка, рођена Црљенчанка и њен супруг Милутин из Петровца. Уз њих, и млада омладинка из села, Бисерка Стоићевић се свестрано ангажује у свим активностима.

На међуопштинском такмичењу у оквиру емисије „Знање-Имање“ између места Пивнице код Бачке Тополе и општине Мало Црниће учествују и чланови црљеначког КУД-а. Конферансу су тада водили Душанка Пантић и Милисав Миленковић. Победила је општина Мало Црниће.

Када се овде помиње Бисерка Стојићевић треба истаћи да је она једна од значајних личности у раду црљеначког КУД-а. Бисерка се врло млада укључује у рад драмске дружине КУД-а. Учитељица Мара Богић одмах уочава Бисеркину склоност према глуми и са знањем је подстиче и усмерава. За време свог рада Бисерка је све: глумац, режисер, библиотекар, кореограф, а једно време и председник КУД-а. Почиње са глумом још у основној школи. Касније наставља да ради са свим генерацијама сеоских глумаца. Игра са старијим колегиницама у „Зулумћару“, затим у „Води са планине“.

На општинском такмичењу у оближњем селу Рашанцу осваја прву награду у комаду „Ускокова љубав“. Она и њен колега глумац, Тома Јовић-Чукуњар се проглашавају за најбољи глумачки пар. Поред њих у том комаду су играли: Живота Животић- Чауш, Мића Антонијевић, Драга Стевић и други. У представи „Сеоска учитељица“ игра главну улогу учитељице. Ова драма је извођена и у Пожаревцу. Бисерка игра и тетка Полу у сеоској култној комедији „Заједнички стан“. Једно време након тога, многи мештани су је звали „Тетка Пола“. Тада се удаје за Предрага Јовановића у то време такође истакнутог глумца. Са њим наставља активно заједнички рад у сеоском КУД-у. Следећих десетак година и они настављају да остварују завидне резултате.

Под њиховим руководством припрема се и даје, захтевна представа „Београд некад и сад“ у којој играју и сеоске наставнице, Драгица Ђурић,

Јаворка Ацић, Драгојла Миловановић… Тада се поново у оквиру КУД-а акти- вира и фолклорна секција. Драгиша Стевић-Гиле режира и поставља драму „Вратио се“. У њој играју: Предраг, Гиле, Бисерка, Милица Шећеркова…

Једну од тих представа за ТВ- Београд снимала је, тада, наша позната спикерка и новинарка Данка Нововић. Ова драма на општинском такмичењу КПЗ- Мало Црниће осваја прву награду.

Предраг Јовановић режира и поставља представу „Шарену лопту“. После тих активности следи један од највећих драмских подухвата. На сцену се поставља драма „Бановић Страхиња“. Бисерка се прихвата режије, припреме костима и сценографије. У драми се истичу: Зоран Павловић, Славиша Никојић-Бели, Вукадин Милић, Милада Николић. Бисерка игра жену Бановић Страхиње а њен муж Предраг, главну ролу, Бановић Страхињу.

Убрзо после овога брачни пар Јовановић одлази на рад у иностранство а драмске активности у сеоском КУД-у полако се race. To се све дешава крајем седамдесетих година XX века. После тога, са новим руководством, сеоски КУД наставља да остварује завидне резултате, овога пута са фолклорним ансамблом.

 

Пише Мића Антонијевић