ТУЂ ЖИВОТ АП „Раша Плаовић“, Уб

Милован Миловановић: ТУЂ ЖИВОТ
Аматерско позориште „Раша Плаовић“, Уб
19.10.2018.

Прва представа на вечерњем програму била је представа у извођењу Аматерског позоришта „Раша Плаовић“, са Уба, „Туђ живот“, домаћег драмског писца Милована Миловановића, у режији Александра Тадића и Душка Ашковића.

Признање жирија публике добио је Мишел Капларевић за улогу Покојног Саве.

Позоришни аматеризам у Убу има традицију дугу више од 140 година. Боривоје Стојковић, историчар српског позоришта, пише да је шапчанин Миша Димитријевић почео глумачку каријеру 1870. у дилетатнској дружини у Убу. Међутим, истраживањем Здравка Ранковића, утврђено је да је Миша Димитријевић започео глумачку каријеру 1873. године, па се та година и узима као почетак позоришног живота овог малог места надомак Београда.
У развоју позоришта у Убу уочавају се три периода: први је период аматерског позоришта који траје од 1873. до 1945; други је период Културно-уметничког друштва Абрашевић који траје од 1945. до 2000. и трећи је деловање позоришта „Раша Плаовић“ наставља да негује традицију позоришног аматеризма у овој општини.

Захваљујући пожртвованости, раду и труду глумаца окупљених у ансамблу у последњих десетак година, позориште „Раша Плаовић“ три пута се нашло на завршној Републичкој смотри аматерских позоришта Србије, два пута у пратећем програму фестивала „Дани комедије“ у Јагодини, три пута на „Миливојевом штапу и шеширу“ у Пожаревцу, исто толико на Међународном фестивали „Дани комедије“ у Бијељини. Осим тога, редован је учесник на Међународном фестивалу у Славонском броду, али и бројним другим фестивалима широм Србије. Више од деценије ова група љубитеља позоришне уметности настоји да разменом представа и гостовањима склопи трајна пријатељства са многим позориштима у земљи и иностранству, те на најбољи могући начин промовише место из ког долази.

 

РЕЧ СЕЛЕКТОРА

„Морам да признам да не познајем аутора, а и ваш ансамбл први пут срећем. Ми смо гледали једну бизарну комедију, у којој су и писац и редитељ и глумци имали веће амбиције него што су то постигли. Писац је додирнуо многе теме, од судбине до председника државе и бога. Вероватно је настао мали неспоразум између писца, ансамбла и публике, тек, само на појединим местима је дошло до дискретног аплауза. Мислим да ова комедија заслужује једно дубље и озбиљније читање и мислим да ова комедија има веће претензије него што је то остварено пред нама на сцени. У овој представи сам препознао нека драгоцена глумачка остварења. Може бити да је редитељ више инсистирао на згушњавању радње и појашњавању неких односа, јер је и писац остао мало недоречен и помало замршен. Очигледна је његова идеја да људи у овом животу не могу да одживе све оно што би могло да се деси, већ је потребно да падну на главу са 117. спрата и да онда одсањају остатак живота. Ово није њихов живот који би остварили пред нама, ово је туђ живот који је њима наметнут, који су они представили. Уосталом, то се види од прве реплике до последњег геста. Мислим да ни редитељу, ни вама глумцима није било лако да се снађете у тој „каламбури“ туђих живота који се непрекидно преплићу између приземља и 117. спрата“

20